Laički osvrt na dva filma

The Virgin Suicides

The Virgin Suicides (1999) Sofia Copolla, apsolutno nepotrebno naglašavati da je ćerka svog oca jer mi je toliko glupo pošto su u novinama stalno pominjala i onda sam je zbog toga mešala sa Stelom Makartni.

Gledam sajtove koji nude odeću za letnju sezonu 2020. godine i sve vreme me te haljine na nešto podsećaju, sve su tako pastelne, neke cvetne, a neke od organdina, sve neke hortenzije i jorgovani type of palete boja, sve vreme ne mogu da nađem konekciju, a udara prilično blizu srcu i uspomenama, pa skoro mi pade na pamet kad sam videla na nekom modelu prilično svetle kose na šta me podseća.

Bio je taj film koji sam odgledala sa možda 10 godina koji mi nije bio jasan, akteri nisu bile uobičajene upečatljive crne heroine koje su mi se tad dopadale, ali bilo je nešto u tom filmu što je bilo magično privlačno, valjda što se razvlači kao lenjo popodne na letnjem raspustu gde ležiš dok čitaš knjigu za lektiru sledeće godine na nekom poljskom krevetu, prijatno ali i strašno teško kao letnja sparina.

I onda sam sa nekih 18 godina kad sam zaista otkrila filmove na neki drugi način ponovo odgledala i videla taj film, ali sam ovaj put reagovala kao na polen, prolećni sladak i težak, nije mi se plakalo jer sam uživala u tom nekom prolećnom osećaju ali su me oči baš svrbele.

Što anglosaksonci kažu, danas mi ovaj film udara blizu doma, čak ne znam ni razlog.

Ceo ovaj film hoću da objasnim samo kroz prizmu svojih sećanja, a sećanja ko i istorija, sve je to neko tumačenje prošlosti prespojeno iz ko zna čega i nikad nije tačno i objektivno, al pošto ništa nije, baš me i briga za tačnost. Elem, radnja je bazirana na sestrama čija se najmlađa sestra ubila, traumatično i tragično sa svake strane, ostavlja traume ali i zbližava druge četiri sestre, posle šta se dešavalo u filmu svi znamo i svi smo gledali ali i nije važno.

“No one could understand how Mrs. Lisbon and Mr. Lisbon, our math teacher, could produce such beautiful creatures.

GIOVANNI RIBISI – Narator

Ovaj film je nekako vizuelno zavodljiv, po mnogo čemu mi nije jasno u kom se trenutku prošlog veka događa, tu su ploče, tu su improvizovani vidovi komunikacije, onda je tu i neki fiksni telefon kakav smo imali sredinom prve decenije 2000ih, dakle to je neki momenat u kom se film snimao, ali sve to je nekako manje važno.

U stvari, što bi neke moje prijateljice kazale, ovaj film je atmosferičan. Ja ne znam šta to tačno znači, ali ako nešto znači – to znači između ostalih, i ovaj film.

“What we have here is a dreamer. Someone completely out of touch with reality.”

Tim Weiner

Jače od narativa, glumica i glumaca, kostima, ta atmosfera nekog lenjog i na momente dosadnog ali i pomalo utučenog dana, izmaglice i prolećnog cveća donosi neki težak miris skupog parfema koje bi nosile dame koje su u duši mlade pa ne nose Šanel 5 ali malo preteruju sa slatkim mirisima da postanu opori.

Adolescencija kao generalna tema svih filmova koje pominjem, manje ili više, obrađena na nimalo površan način, čini mi se da često odlazi u drugi plan. Nikad ne govorim o glumcima nešto posebno (osim ako nije o Džejms Bondu al tu je glavni glumac ionako glavno sve) ali Kirsten Dunst je tu već zapečatila svoju karijeru sa melanholičnom kraljicom eterične i tanane lepote, koja samo što ne zaplače uvek ali nikad ne pusti suzu.

Ovaj film je izuzetno lepo iskustvo ali i što ste stariji, teže, pa od laganog Boni Bons parfema dolazi do one note sa vanilom i kokakolom, zavisi kako tome priđete.

Melancholia

U prethodnom postu pomenuh Kirsten Dunst pa setih filma Melanholija koji je izašao 2011. godine, a ja sam tad baš mnogo filmova gledala jer sam bila pravi primer tužne tinejdžerke koja ima dovoljno brz internet da torentuje i na boga ne misli, a pre toga sam gledala Dogville koji me ni dan danas nešto ne radi, što bi narod reko.

I sad, evo, skoro odgledah Melanholiju, mnogo volim taj film, ali meni se Lars Von Trier nešto nikad naročito nije smeštao ni u jednu kategoriju top n autora, uvek sam ostajala indiferentna povodom bilo čega što sam odgledala, zapravo ni jedan mi nije bio dosadan niti loš, ali su nekako malo utiska osim vizuelnog ostavljali na mene.

I Dogvil mi je i dan danas film koji samo ne mogu da gledam, ne volim ga, dosadan mi je u božiju mater, naporan mi je, ne osporavam važnost i kvalitet, samo ga ja ne volim jer mi se ne voli takav film i to je okej.

Nikad nisam rekla da imam bogznakakav ukus.

– ja, autor

Pomenula sam boga u mnogo reči u prethodnom pasusu, bogami. Ali, Melancholia(2011) je nešto drugo, ako je Antichrist najlepši vizuelni ugođaj na svetu po mom mišljenju, ili makar jedan od, ovo je neki od filmova što baš volim da gnjavim njime i sebe a i druge.

Svima je uglavnom jasno o čemu se radi u ovom filmu, stalno nešto podrazumevam, ali mislim da sad nema svrhe trošiti ionako ograničen broj karaktera da vam prepričavam ovaj film, već hoću neke druge stvari da pomenem.

Mnogo više nego krajem sveta, film se bavi unutrašnjim osećajem kraja sveta. 98,25% nas je to doživelo, doživljava, zna nekoga ko je bio tu. Ali takođe i svi mi koji nekad želimo da sklonimo to s grbače ispunjavajući društvena očekivanja, prikrivajući potrebu da dremamo gde stignemo tako što ćemo se npr. udati?

Ili promeniti raspored knjiga sa konstruktivističkim slikama na klasičnija dela poput Zemlje Dembelije i Davida sa Glavom Golijata. Ako smo se razumeli, nastavite da pratite moj monolog, ako ne, bože moj.

Zanimljivo je da naizgled, ovi ljudi kojima se događa ovo sve, žive u nekom zamku, imaju golf terene koliko se sećam, dakle bogati su, valuta je dolar, ipak glume neko plemstvo, cene sve te fanatične ideje o uspehu i materijalnim dobrima.

Dve sestre, Kler i Justina(beskrajno mi je interesantno što je glumi Šarlog Ginzberg, al to je jer ja nju baš volim kao muzičara) po kojima imamo dva dela filma plus uvodne scene koje su naizgled izmešane, ali dosta uvode u to šta bi moglo biti u filmu, daje malo neki šmek su/aspensa (priznajmo, očajno fontetski transkribujem).

I sad taj prvi deo koji se vodi pod imenom sestre Justine prikazuje Kler koja sa svojim mužem koji nemam pojma kako se zove, Kifer zvaćemo ga po glumcu, planira da venčanje njene sestre prođe kako treba, al mladenci kasne skoro dva sata, time remete sav plan kako ceremonija treba da protekne, i tu tombolu nesrećnu sa nekim bobicama gde kao neko treba da pogodi tačan broj kuglica što je nerealan poduhvat za bilo koga, ali čisto u cilju zabave valjda.

I sad, da svedem na minimum objašnajvanje – Kler se trudi da se sve održi po redu da bi se realnost podudarila sa njenom i generalnom većinskom zamisli o normalnosti jedne porodice i svih ceremonija. A drugi deo je Kler, gde je fokus na tom momentu pre sudara dveju planeta, i već vidimo koliko drugačije ili teže funkcioniše Justine od Kler, kako se sve to raspršuje u onom momentu kad Justine počinje da priča šta pre nije mogla. I onda ta scena u biblioteci gde Justine zamenjuje sve te reprodukcije drugim, klasičnijim, mene dosta zbunjuje ali u isto vreme daje mnogo prostora da kad sam voljna, učitam milion značenja koja mi se dopadaju, što da ne. Svakako jedna od lepota ovog filma.

Neću dalje da objašnjavam, ako niste, odgledajte, ako jeste, odgledajmo opet.

Pozdrav!

________________________________