Once upon a time, there was an internet connection called dial up. I onda jebiga, ako zauzmeš telefonsku liniju duže od 15-20 minuta, majka okrene bilo koga na telefon i prekine ti tvoje preduboko istraživanje o životu Majkla Džeksona po sajtovima koji pišu istinu, istinu i samo istinu o njemu, i baš kad si bila na pola da se otvori slika njegove spavaće sobe (znam kako zvuči iz ove perspektive, znaaaam, ali ljudi, nemojte me!), pukne veza i ti samo vidiš gipsane lajsne na plafonu. Možda to nije bila soba Majka Džeksona, možda to nije bila nikakava spavaća soba, možda i jeste, nikad nećeš saznati. Majka već uveliko priča sa Slavicom, pa sad, šta da radiš, odeš u dnevnu sobu da gledaš TV. A na TV-u ima nekoliko kanala, sediš tokom prime time-a u dnevnoj sobi, majka priča sa Slavicom, ti pališ MTV da vidiš šta ima od muzike, ali je trenutno neki dosadan deo na nemačkom i ti odlučuješ, prepustićeš se čarima emisije

… SVE ZA LJUBAV….

Nije najzanimljivije, bože moj, pola stvari nisu jasne, kako bre to tako, ali ajde da gledam, ionako do 22h već moram da budem duboko u svetu snova. Te godine se stvarno svašta događalo na srpskoj televiziji i ja bih sada bila baš licemerna osoba tipa: sranje da kažem ‘’aaa ja ti to nisam gledala’’. Jesam, sve sam gledala.

Gledala sam i kad Era jede stiropol pa plače, i kad Milić i Era stvaraju pesmu, i kad Miki iz Kupinova urla na nekog tamo što podgreva bazen šerpama tople vode (mada iskreno, tad mi nije bilo tačno jasno o čemu se radi), i sve epizode najkultnijeg serijala ‘’Gledaj majku – biraj ćerku’’, i oni što organizuju svadbu za 2 dana (edit: pobogu, 48h svadba), pa kad zamene žene, majke, kraljice na dva dana, čak i sada, doduše bez TV ekrana, gledam povremeno slične sadržaje.

Nema ničeg lošeg u tome, osim što možda malo previše često priđem i pogledam šta se dešava novo u svetu šund rijaliti emisija na srpskom televizijskom nebu, ali šta da se radi, posao je takav, kakav bre posao, pa okej, mislim, da…

Idemo dalje. U ovoj seriji manjih tekstova, nastojim da prikažem zaboravljene asove srpskih reality programa koji su bili sve samo ne realni, ali su bili beskrajno zabavni i glupi, za razliku od trenutnih serijala poput Farme, Zadruge, Parova, Kraljevstva, Plaže koji su stvarno doterali govno ne do ventilatora, nego ga bacaju s nebesa, ali o tome kasnije ili najbolje nikad.

strašno se trudim u svojim postovima da se nikada i nikako ne dotičem politike, pogotovu srpske, ali bih morala da dodam, dok revidiram ovaj tekst da je u eri ekstremne tranzicije i nekog od prvih pokušaja reformi, ceo srpski TV svet bio preplavljen otkupljenim sadržajima koji su uveliko postojali na evropskim televizijama, a kako u trećem osnovne iako uz posedovanje satelitske antene nisam posedovala i znanje nekog stranog jezika, za mene je to bilo potpuno novo, neistraženo i egzotično, iako su roditelji dosta mrko gledali na moju fascinaciju TV-om, niko mi zaista nije branio, tek su krenuli da udaraju restrikcije kad sam zamislila da je predizborni program vrsta zabavnog TV sadržaja. Still think so, tho)

-disklejmer

Još i ovo da dodam:

Cela priča oko toga kako je TV štetan, kako TV vaspitava vašu decu da izrastu u nakaze, em ne pije vodu, em nema smišla više pričati izlizane i najgluplje fraze poput: Isključi TV – Uključi mozak, naravno da nam je programska šema loša, naravno da je đubre, ali ako već pričamo o deci – vi, roditelji, ste ti koji treba da im objasne da to što gledaju ili ne gledaju na TV-u znači ovo ili ono, ima ovakvak kontekst ili značenje, a ne da kukate što Marić postoji i u prajm tajmu pušta nekog lika na kog je skočio neki drugi lik a onda su svi zajedno jeli makarone sa zmajem od šipova. Mislim, okej, ne vidim zašto se to prikazuje uopšte, ali malo je besmisleno da se sada bavimo cenzurom bilo kakvih sadržaja kad na internetu u maksimalno tri klika možete da dođete do bukvalno bilo čega, od senzacije zvane blue waffle iz 2006. do klipa kako klinci na tik toku dave rukama žive ribe uz lipsinkovanje neke pesme. I ne znam, umesto da kukamo nad TV-om kako je on uništio omladinu, starije i najstarije generacije i kako je nekad sve bilo divno i predivno, možda samo treba da iskuliramo svi celokupno, gledamo stvari kojih se ne stidimo da kažemo da gledamo ili se ne stidimo stvari koje gledamo, sve prihvatimo kao zabavu koja nas ne povređuje i kraj priče. Stvarno mislim da treba da se ograniči konzumiranje užasnih sadržaja, ali kao prvi ljubitelj istih, priznajem da je to slično drogiranju, pa nije lako odvići se, ali opet – negde mora da se stavi tačka. U sledećim tekstovima, samo želim da ispričam moj utisak o nekim biserima naše televizije, bez kritičkog osvrta i komentara da li išta kvari decu. Decu kvare roditelji, to je moje mišljenje, pozdrav.

-ja, autor

First things first, pa da krenemo od Velikog Brata koji se u Srbiji pojavio 2006, znači taman da mi uništi život i napravi me u nakazu, formativne godine, televizija kvari omaldinu, aaaaaa, to je to što nam je Džordž Orvel pričao, mi smo plebs nismo čitali, AAAAAAAAAAAAAAA…

Druže polako, ne kvari televizija decu, makar ne u onoj meri u kojoj ti zamišljaš.

I sad, kreće taj VB, svi već pričaju o tome, kao šta li nam se to sprema, sećam se jednog razgovora – mada nisam sigurna ko ga je vodio, ali uglavnom, ticalo se toga da aktere (tog) razgovora ne interesuje bre šta mu radi žena 24/7 a kamoli neki tamo narod, šta ima to da se gleda, a drugi, kao mudriji, kaže, eeee tako će ti i nas za 10 godina sve nadgledati, nećeš moći prstom da mrdneš, prijatelju.

Anyway, ne znam kako se njihovo shvatanje sada promenilo i na koji način, ali veliki brat je doneo mnogo zabave u moj život, međutim, morala bih da se složim sa ovim prvim akterom u gornjepomenutom komentaru – anonimusi (prva sezona, pobedio neki Ivan Ljuba, brat koji je bio miran, svirao klavir, potencijalno delovao kao serijski ubica – nikad se nije saznalo, vozio bajs) nisu bila neka ludnica od zabave, pa je to utvrdilo moje prvo razmišljanje o velikom bratu i pobedi u toj volovodnici.

Dakle, ključ je u tome da budeš najnormalniji, da se ni sa kim ne kačiš, gledaš svoja posla i izdržiš sve – nosiš pare kući.

Um… Je l’ da? Ne, a?

Pa, ne, zato što je u sledećoj sezoni sve uzelo maha i dobili smo bisere poput klipa

ili:

što stvarno, stvarno jeste čaj od kamilice u odnosu na sve ove gluposti, ali u stvari – da li je tako bilo, pa verovatno nije, nego je percepcija deteta od 13 godina i osobe od 27 godina potpuno različita na nivou onoga što prihvata kao neprimereno ponašanje na tv ekranima, pa verovatno tako selektivno pamćenje će imati i neko ko sada sa 13 godina gleda Zadrugu.

Kapirate o čemu pričam? Nije važno, idemo dalje.

Ne znam ko je pobeđivao kasnije, ali hoću da izdvojim nešto iz neke, možda te druge, vip sezone velikog brata, možda neke kasnije, a tiče se nekakvog zadatka koji dobiju od Velikog Brata.

Naime, svi učesnici su dobili nekakvu plastičnu lutku koja bi trebalo da simulira njihovo dete 2 nedelje ili manje. I sada, oni treba što bolje da se brinu o toj lutki. Ok, dobije i grdna Lepa Lukić neku lutku, nazove je Milica i narednih nedelju i nešto dana svi gledaoci prate jednu potpunu agoniju u kojoj se Lepa Lukić nalazi i do tada potpuno apsurdnu i čini mi se ne toliko viđenu situaciju na ekranu, dakle, imamo ženu od 60+ godina koja nikada nije imala dece, iako je valjda želela (e stvarno ne mogu da radim fact check, sve pričam iz sećanja, jer ako krenem google.com > lepa lukic deca, sačekaće me jutro, a ja čitam sve grozne naslove na telegraf rs) i onda ona previše ulazi u ulogu majke lutke Milice do momenta gde se sve slama jer je izazov završen, ali Lepa se vezala za lutku.

Svakakve scene, ali možda najnepropraćeniji (mada, bolje) najgenuinely potresan momenat reality tv-a u Srbiji makar.

Meni bilo žao Lepe, mnogo mi bilo žao.

Ali, to smo lako preboleli, jer na scenu stupa najbolji, nikad viđeni do sada, najluđi, extravaganza show:

GLEDAJ MAJKU – BIRAJ ĆERKU.

Za one koji se ne sećaju (sramite se, čestitke) koncept je bio ovakav: Imamo nekog nesrećnika kom je naređeno da ne trepće, imamo tri majke i naravno, tri ćerke, ali cela zvrčka je u tome što nesrećnik, zvaćemo ga Perica, osuđen na tri paklena dejta sa nekim majkama, a kada se oni završe (eh, sve što je lepo kratko traje), on prema utisku sa dejta, mora da se odluči za čiju će ćerku da ode.

Kako nam socijalne norme, konstrukti i slično, nalažu da Perica ne sme da ide sa 20+ starijom mamom, čak ni ako je ona slobodna kao ptica na grani, naš dragi Pero je osuđen na neku ćerku. I sad, svaki Perica se vodi onom krilaticom ‘’Iver ne pada daleko od klade’’, ali šta se desi kad se ispostavi kao pogrešno?

Zamislimo našeg Perka, godina je 2007., on je u Eminem pantalonama najmoćnijim, ima kačket i široku majicu, bilo mu je super sa kevom izvesne Esmeralde, međutim, kad Esmeralda izađe iz trećeg automobila u salonu automobila gde je finale emisije tradicionalno održavano (zašto? I dalje me zanima – z a š t o?) naš Pero padne u nesvest jer Esme nije ono što je on zamislio, ali da joj ružu u celofanu i oni se upute u obližnji kafić.

GDE SU DANAS TI LJUDI, ŠTA ONI DANAS RADE?

Emisija je nastala po uzoru na, naravno, meku i medinu takvih emisija – god save the MTV, a producent je Nikola Kojo. Čovek koji je uvek neverovatno često umešan u dejting mlađe publike (oba sledeća dela Mi nismo anđelija) u tom trenutku. Expert in his field. Sećam se neke scene u kojoj Perica i majka sede u frizerskom salonu, ona pod haubom Perici objašnjava svoju kći, pita Perica je l’ lepa na majku, a majka kaže nešto što bi moglo da se parafrazria sa: ‘’Pa, samo pola gena su moji’’ i onda Perica kad vidi ćerku bude u fazonu, pa, pola si ko mama hehehehe. Ružno i tužno, nadasve zabavno, gledala bih opet, uvek ima publike.

Fast forward, jedno vreme dok sam išla u srednju školu, pojavio se isto jedan modni extravaganza šou, sa dva standardna člana žirija i jednim koji su stalno menjali – da, dobro ste pogodili –

ŠOPINGHOLIČARKE

Imamo dve takmičarke, voditeljku, Snežanu Dakić i Igora Todorovića i priključnog člana žirija. Koncept emisije se svodio na to, donesu takmičarke odeću u studio, pa im stručni žiri komentariše to što su donele i baca u neku improvizovanu kantu za đubre i nekad ide prilog od 3 kombinacije iz njihovog ormara (svake takmičarke), a nekad neke slike, ne sećam se tačno, ali Snežana Dakić (Mikić) je Stejsi London, a taj Igor valjda Klinton, ono dvoje iz What Not to Wear, ali meni je tokom gledanja svake emisije (pri tom, sećam se da je išla subotom od 20h, ja gledam i sušim kosu pred izlazak u grad u srednjoj školi) vazda nešto bilo žao tog Igora što je prinuđen da sedi sa tim raspandrkačama – koleginicama iz žirija, jer je žiri bio poput S. Dakić i recimo, srpskog glavnog eksperta za modu – Karleuša, i to kad je neka emisija specijal.

Takođe, bolela me je duša i štitna žlezda, kad bilo kojoj od devojaka bace bilo koju stvar koju ta devojka voli, bože, pustite ljude da žive i nose mini suknje širine kaiša i majice sa medama, ajde bre.

Ono što je stvarno pružalo zabavu u tom prikazivanju je bila ta neka voditeljka koja, crna ona, sve vreme pokušava da se umeša poput produžene ruke žirija, ali je niko ne sluša niti obraća pažnju na nju

.

To su ukinuli vrlo brzo, a onda su to posle do besvesti reprizirali na nekom od opskurnih 200 pinkovih kanala.

Najdosadniji i najnebitniji, a mnogo sezona trajajući (to nije reč) šou, MENJAM ŽENU bio je osmišljen tako da Novica iz Pridvorice i njegova supruga Gordana zamene uloge sa Slavkom iz Tutina i njegovom suprugom Lelom, u periodu od 3 dana gde će sve dužnosti Žene obavljati zamenska supruga, dakle, deca će joj se obraćati sa Mama, muž sa Ženoooo, svekrve sa Snajka itd i sl.

I to je u nekoj formi dokumentarne serije, recimo, pa onda intervjuišu Novicu na svakih 10 min, kako mu se čini nova supruga Lela i tu kreću pošalice za celu Srbiju:

TV: Novice, kako vam se čini nova supruga?

N: EEEE, Lela je super, dobro kuva, mogo bi ja da se naviknem…

Lela: Eeeeeeeee, lepo je kod Novice, sviđa mi se Pridvorica, baš lepo mesto, nije ko kodnas u Tutinu……

N: Pa pitaj ti svog muža, mislim, HEHEHEHE, bivšeg muža….

I neke scene, poput, Lela radi u bašti, a Novica kao dođe i nadgleda i zanoveta kako čupa korov, ili neke neprimerene fore poput,

heh, a oćeš da mi ispuniš drugu bračnu dužnost

-svaki učesnik, ikada, emisije Menjam Ženu

ili deca koja zovu Gordanu ‘’kevo’’…itd.

Sad, na stranu što je to sve predstava za TV, nije mi jasan motiv tog naroda koji se prijavljivao, ali nam je taj wife-swap-show iznedrio mnoge tzv. Rijaliti igrače poput Radašina (lažni Radašin, Radiša, kuče gospođa vic lik),

Mika i Giba i njihova familija, isl.

Ne znam šta je zaključak te emisije bio ali se sećam da se na kraju sretnu te porodice i izvlače neke koverte od 3 ponuđene i valjda u jednoj je neki vikend u nekom mestu a u druge dve je recimo 5k i 10k RSD.

Usput su se i zabavili silno, a i desetogodišnja ja sa njima.

Kako je sve prslo i otišlo u nenormalne okvire, ne znam, ali sam jako zadovoljna dvema emisijama, DNK-om i Brakom na Neviđeno, pre svega što DNK mi se čini da ono nije (makar ne sve) izmišljeno jer prosto ne mogu da zamislim glavu koja režira neke od onih scenarija, a verujte mi, odgledala sam sve, sad mi možemo da vodimo polemiku je l’ okej ili nije okej (hint: nije) da se to prikazuje, ali svejedno, kad se već prikazuje, biram da gubim vreme na to – ne znam zašto, nemam odgovor.

Brak na neviđeno je bezveze iz tog razloga, režirano je, kapiram da ovaj narod dobije stotinak eura za to blamiranje, svi odu kući srećni, ali nekako je dosta zabavno gledati u društvu.

Ne znam kako samo izdrže da nose one preteške sundare venčanice, bože moj, možda su to neke baš jake žene(majke šestoro dece) ali i komentari na yt-u gde ja to stalno gledam su isto priceless, pogotovu kad neko iz mesta odakle je neko od učesnika krene da doksuje i objašnjava sve ali SVE o životu te osobe.

Generalno imam utisak da su ove današnje emisije isto što i cirkus nekada ranije, uzimamo ljude koji su neki najčudniji primerci naše vrste koji su većini čudni ‘’brkata žena, čovek slon’’ i onda ih gledamo kroz kameru i u isto vreme nam je i smešno i čudno i ružno i gadno i divimo se svemu na ekranu, ali uz distancu – ja to ne bih nikad mogao. I onda smo tu bezbedni.

Najviše od svega mrzim moralisanje na temu rijalitija, oko toga kakav uticaj imaju na bilo šta i bilo koga, da li su ogledalo ovoga i onoga, i svakako mislim da ima istine u raznim tvrdnjama na ovoj ili onoj strani – ali sigurna sam, najviše štete donose upravo učesnicima.

Zadruga i sl. su van mog dometa, ponekad pogledam neki izdvojeni klip, ali to je stvarno preterano dugačko i bez cilja, nekako, nisam imala živaca ni jednu seriju od preko 5 sezona da gledam, a tek ovo svaki dan da pratim, nemam bre ni ja toliko vremena, iako se vrlo često udubim u telegraf i blic rs vesti o učesnicima.

Pišite mi vaše omiljene TV bisere, sledeća epizoda na ovu temu će biti ili o predizbornim kampanjama koje sam pratila ili o TV kvizovima.

Pozdrav!