Jesen je obukla svoje žute haljinice, nasmejano lice smenile su božje suze s neba… Šalim se, neću da pišem sastav za treći razred, nego želim da se podsetimo zabavnih stvari.
Dakle, došla je jesen, omiljeno vreme za sedenje kod kuće, reviziju ličnih problema i valjanje u očaju, a kako bi zarad mentalne stabilnosti i razuma valjalo to izbeći, sedim i pijem čaj, dok se interesantno, ali kao i obično, bavim svojim sigurnim mestom u glavi – vremenom dok sam bila bezbrižni tinejdžer i derište.
Koliko god danas imala transfer blama na sva ta sećanja, beskrajno mi je smešno kada se setim nekih raznih stvari koje su tada meni proizvodile ogromnu količinu endorfina i velike, velike, iskrene, sreće.
Naravno, putem računara, pošto je odrastanje u malom gradu imalo granice svojih visoko zabavnih aktivnosti, a i nisam previše često želela da se družim, što je ‘’me problem’’ ali – internet je, ne baš oduvek, bio tu.
Za ovaj maleni tekst, napravila sam reviziju u glavi, svojih velikih strasti u predtinejdžerskom periodu, rano-tinejdžerskom i kasno-tinejdžerskom periodu, dakle od devete do recimo, šesnaeste godine. Stvari su se drastično menjale, svi znamo da je to sasvim užasan period života, ali zaplivajte sa mnom u sladunjavu nostalgiju.
Roditelji su uveli dial-up internet, kabl se protezao od dnevne sobe do hodnika, veza je blokirala telefonsku liniju i vreme je bivalo ograničeno na petnaestak minuta, osim što se moji zaborave jer dremaju, pa ja zajašem taj talas igranja igrica do besvesti, dok baba ne pošizi jer ne može da nas dobije pa dođe kod nas u stan i brine se u slobodnom stilu aktivne brige. To mu dođe ko neka olimpijska disciplina, osim što nažalost nije. Onda posle hoće da me ubiju, al nema veze, to brzo prođe i ne ubiju me nikad.
Najveća moja fasinacija se desila kad sam slučajno otkrila ‘’dress up games’’, a pošto sam morala da pitam nastavnicu engleskog kako se kaže igrice za oblačenje, došla sam jednoga dana kući, izvadila svesku iz kese za engleski i ponosno u yahoo.com ukucala slovo po slovo: D R E S S U P G A M E S
Ceo novi svet mi je zablistao pred očima. Vau, pikselizovane devojčice kojima menjaš odeću kako ti se sviđa, kako zamišljaš da si ti obučena, do besvesti biraš haljine, majice, suknje, čoveče, beskonačnost barbika i koječega, ZAŠTO NEMA JOŠ OPCIJA!??!
Čoveče, ovaj sajt još postoji! Vidim da je interfejs nakon 17 godina još prilično sličan prethodnom, i sad sam šokirana da je prošlo toliko, ali tehnologija napreduje, a ne znam da li više iko igra ove igrice.
Najzabavnije mi je bilo kad mogu totalno da menjam odeću, da sređujem detalj po detalj, recimo ako igrica ima opciju da menjaš od rukava do nogavice sve ponaosob, ja sam bivala van sebe i mogla da zurim u to do besmisla, tojest, dok me roditelji ne pošalju na učenje. Stalno to učenje što devojci sreću kvari, kao i ono ali.
Kad se pojavio polyvore.com, što se tačno sećam da je bilo 2007. godine, mojoj sreći nikad kraja. Taj sajt više ne postoji, a kolaži koje praviš i objavljuješ i sreća kad te neko tamo doda za prijatelja i pohvali tvoj kolaž koji si pravila blenući u to dvesta godina, nemerljiva. Jednom su mi roditelji poverili šnicle da pazim dok se dinstaju, koje su zagorele toliko da se cela kuća ispunila dimom, što nisam registrovala jer sam nameštala da mi neka slika bude dobro pozicionirana u odnosu na neke čizme levo.
Pošto ne mogu da iskopam sliku tog interfejsa, samo ću reći da na današnji dan i datum shvatam da je Polyvore imao neku komercijalnu svrhu koju ja nisam nikada spoznala, već sam mislila da je igrica. Toliko o svemu.
Sad se zove SSense i ja sam oduševljena kako je lepo odrastao moj Polyvore.
https://www.ssense.com/en-rs/editorial/culture/nikil-savals-political-imagination
S obzirom da sam u jako ranjivim formativnim godinama bila prilično opsednuta tim igricama, verovatno zato danas imam veliku opsesiju odećom.
U međuvremenu, kada sam malo ovladala terminologijom igrica koje želim, naravno, na engleskom jeziku – usledilo je jedno ogromno oduševljenje za dvanaestogodišnju mene.
Kako mi najočiglednije nije palo na pamet – Barbike su postojale i na internetu. Naravno da je za mene Barbika, čak više i od lego kocke za koje, istinu zboreći, nikada nisam imala strpljenja, bila idealna igračka u periodu intenzivnog rasturanja kuće igračkama. Ne samo jer možeš svašta da radiš sa barbikom, već možeš i da budeš barbika. Moje sve do jedne barbike, zvale su se Eva, jer sam mali egomanijak, verovatno.
Elem, ovo je bilo itekako otkrovenje. Pogotovu što sam često fantazirala o Barbiki ‘’glavudži’’ kako smo je u kući zvali, a kod nas nije bila dostupna dugo vremena, koju možeš da šminkaš i šišaš i šta god želiš slično, ova zamena je itekako dobro došla.
Čak, jedna drugarica iz odeljenja mi je pozajmila disk sa premoćnom igricom koju igraš bez interneta te mojoj sreći nije bilo kraja. Sećam se dana na raspustu kada pada kiša ili sneg, a ja nisam motivisana da idem da se igram s drugom decom jer sam smotana za zimske čarolije poput grudvanja i nikad nisam videla poentu; zurim hipnotisano u ekran dok menjam boje očiju Barbiki. Verujem da je moja internalizovana želja za genetskim inženjeringom tada bila na maksimumu, jer se uskoro pojavila igrica koja će mi promeniti život.
Sims, naravno.
Naravno da je prokleti Sims kriv za sve moje porive i dan danas, jer onog momenta kada mi je otac krekovao Sims na kompjuteru, dok smo privremeno prebivali kod dede i babe u stanu, a kompjuter stajao na sred trpezarijskog stola zauzimajući prostor dedi i babi za jutarnje rutine poput kompletnog ugođaja tj. kafe, mala ja je doživljavala epifaniju.
Bokte mazo, mogu da imam virtuelnu kuću, šta je ovo, kakav je ovo haos ljudi moji, ja bre gradim kuću, imam ljude, pravim ljude, ljudi hoće da jedu, jel ovo realno ili ja sanjam.
Uglavnom, moja oduševljenost i sreća kada sam videla da mogu da pravim i gradim, da krečim i stavljam stolice, određujem gde su prozori i vrata – da prostite, ali, jebem ti sunce, ja sam bog i vrhovni arhitekta, vladar svemira i kuće i okućnice!
Tačno se sećam momenta u kom shvatam da mi za to treba novac i silno se razočaram, ali ne budem ti ja lenja pa se raspitam po školi da li postoje šifre za tako nešto, da mi bude lakše.
Naravno, uz pomoć informisanijih drugova i drugarica, rosebud i motherlode su me spasili najviše na svetu jer je onda igra bila beskonačna, a kako sam ja jedna nezasita devojčica u želji ‘’daj sve i daj odma’’ provodila sam dane i dane gradeći kuće, menjajući izglede ljudi, boje kože, visine, osobine i slično.
Dok su se verzije i nadogradnje Simsa menjale, kapaciteti grafičkih karti i procesora u mojoj kući rasli, do dana današnjeg volim tu igricu. To je i dalje moj sweet escape za dane kad želim da se izmestim, sagradim malu kuću sa previše nameštaja i glupave dekoracije, onakvu u kakvoj bi me beskrajno smaralo da živim jer neko brisati prašinu mora, a to ne želim da budem ja, i vozi Miško lajkovačkom prugom.
E, a onda, jednog lepog dana, saznam da postoji Sim City, isto kao i Sims, ali ne praviš kuću, praviš GRAD. ŠTA? Šta? What in the holy world?! Ja, aproksimativno 14 godina, gradim grad.
Megalomanija na vrhuncu, sedim i strpljivo gradim grad, ulice, pruge, pruge su najvažnije, struju, kanalizaciju, vodu, kuće, vulkane, planine, menjam temperaturu, svi živimo u socijalizmu i mnogo nam je lepo.
Moji mali građani u kompjuteru su zadovoljni i ja sam best mayor, nikakav Siniša Mali, samo Vladimir Zaharijev, Bosilegrad(čak ni ne znam mnogo o njemu, osim što mi deluje kao neki čovek kog mnogo vole u Bosilegradu, to je dosta dobra potvrda).
Onda kada mi ne uspe grad, glumim Nerona i spaljujem sve, puštam erupciju vulkana i nezadovoljno gledam u ekran dok moj grad gori, u stilu jedne besne majke kažem – ja sam te napravila, ja ću i da te ubijem. Restartujem igricu i krećem jovo-nanovo, u nastojanju da se napravi bolji grad. Nisam urbanista, ali mogu da pogledam, što se ono kaže.
U kasnijem periodu ličnih ranih jada, stupa na scenu najbolje mesto zvano MSN messenger, u trenutku kada mi je socijalizacija veoma bitna – dok se premišljam da li će me majka pustiti u grad do 11 ili ČAK! do pola 12, što se nikada ne desi, ali ja u 3 minuta do 11 već skidam martinke i sedam u papučama za svoj kompjuter u svojoj sobi, pišem drugaricama ‘’gde si, sxta ima, otjes da se dopisujemo??? xD’’
Danas aposlutno ne razumem ovaj način kucanja, verovatno smo svi mislili da je previše dosadno da koristiš regularnu srpsko-hrvatsku tastaturu, te da je više kul da pišeš kao troglodit, ali to je fer – svi tinejdžeri samo žele da budu kul.
Dosta mi je smešno kad se setim kako mi otac i majka u pola 3 ujutru upadaju u sobu razjareni, jer je sutra nedelja i tad treba da učim, i deca (Koja deca? Ja nisam deca, ja sam sedmi razred!!!) u ovo doba spavaju! A ja, pustila Ramonse na slušalice, degeljam po tastaturi i pišem drugarici sve u šesnes, na boga ne mislim.
(Dok ovo pišem, osećam se kao da sam u penziji i pričam unucima ”Eee, ja sam ti išla šes’ kilometara po snegu do škole, kakvo je to vreme bilo, prao si kosu kišnicom i pepelom. Al’ nema veze, možda nije loše biti star. Doduše, živi bili – pa videli.)
Problemi u mom životu nastaju kad otkrivam mračno mesto koje se zvalo yumetal.com, iako istini za volju – nisam ja baš bila tzv. metalika koliko je tad bilo jelte, kul da se bude, nikad se zaista toliko nisam ložila koliko recimo na pank, samo je bilo dosta bolje društvo za imati ako slušaš metal, pa onda oćeš da se infiltriraš praveći se da znaš svaki bogovetni album Gorgorota ili Sepulture ili ne znam ti ni ja čega već, a ti kod kuće slušaš najtvrđi na svetu Blek Sabat ako je to uopšte metal, ili se derendžaš ko budala uz npr. Dead Kennedys, no, uistinu, tad nisam umela da otkrijem mesto za pank poput yumetala.
I onda, dođem, ulogujem se svojim najmoćnijim juzernejmom koji je čini mi se bio, anđeo8odmazde (šta god to značilo) i čitam šta drugi pišu o muzici, oblačenju, politici i bla bla. Onda naiđem na ONU sliku o kojoj svi sad pričaju, povratim sebi na dušu, pa nastavim dalje. Bože, kako je nekad bilo super-zabavno, sad samo neki čemer i jad.
Pozdravljam se sa životom kad se setim kakvih je gluposti tu zapravo bilo, i kako iz perspektive nekoga u mojim sadašnjim godinama sve to izgleda potpuno bespotrebno i besmisleno, a pogotovu stavovi o politici za koje sam i tada bila zgranuta, sad bih verovatno imala hrabrosti da ikada išta napišem na tom forumu, ali tada je konfrontacija bila jednostavno nemoguća, pa je moja braon kuhinjska stolica trpela mnogo nasilja i njen intimni nadimak je bio ‘’stolica za svađanje’’, ali o tome neki drugi put. Možda je sad bolje moju sivu stolicu nazvati ‘’stolica za gađenje’’ ili ‘’stolica za neodobravanje’’, ali vremena se menjaju.
Sa 16 godina kad sam otkrila Fejsbuk, sve se radikalno menja u mom životu, stvari nikada neće biti iste. Igrice za oblačenje, jumetal forum, MSN, i manično svakodnevno jahuovanje dok sričem m i c h a e l j a c k s o n su davno zaboravljeni, sve odlazi niz vodu, jer sada, sve imam na jednom mestu.
I to me je možda životno osakatilo, jer sam u tom vremenu već počela da budem lenja i da želim samo dajdžest sadržaja, a ne da sama odlazim na vesti, pišem sms-ove ljudima, i slične stvari. Ne, sve je odjednom tu.
Gubljenje vremena je zanat u kom sam ekspert, ovim tekstom sam vam dala crash course u tome, ukoliko ste izdržali čestitamo, sada ste za nivo veći majstor u gubljenju vremena – dajte mi svoj word vomit oko toga na šta ste vi gubili vreme kad ste bili mali blesavi tinejdžeri, i ne zaboravite – to je i najgori i najbolji period vašeg života.
Od kolevke pa do groba – tinejdžhud je najgrđe doba.
Pozdrav!
HRPA mag 