Vazda slušam muziku i stalno mi se u poslednje vreme činilo da sam se zavrzla oko podjednako sličnih žanrova dosadnih kenjkavih američkih bendova, kojima sve nešto teško što postoje svaki dan, i onda se uvaljam i ja u samosažaljenje koje me natera da ronim gorke suze na trombon The Nationala recimo, al često ta osećanja budu plitka, lako se izvučem iz toga.

I onda bi nešto oko BLM pokreta, povela se priča, a to me dosta iznerviralo što uopšte bre u 2020. mora I DALJE da se vodi polemika o rasizmu.

Kad je bre više dosta?

Kad ćemo bre ko čovečanstvo da se setimo da nam to NIKADA, NIKOME, NIŠTA nije donelo.

Bokte mazo, onda krenuše raznorazni po društvenim mrežama da kače crne slike, ljudi koji žive u Srbiji, slikali se sa crncem u fazonu “eve ti drž karton SRBIN IMA VEĆI OD MENE”, isti ljudi koji su prozivali Cigane na ulici jer su, zamisli, Cigani. Isti oni koji neće da kupe pišljive obične papirne maramice od deteta u kafiću jer su, zamisli 50 kinti, a posle pojede i popije 20x toliko.

Baš se čoveče, zamislim oko toga.

Sednem sama sa sobom, dođe mi da ciknem koliko se nerviram. Čitam po tviteru priče levo desno o tome kako je biti žrtva rasizma, vrlo prosto — odvratno je. Odvratno je i gledati i ne raditi ništa da odbraniš.

Mi smo, maki, svi isti. Isto nam je unutra, nema dokaza da narod i nacija i bilo koja boja kože nešto definišu. Razlikujemo se samo po tome jesmo li to prihvatili, il mislimo za sebe da smo viši i bolji. Il je naš bog jelte pametniji, il je naš pasoš vredniji, imam li manje pigmenta od tebe.

Strašno me smaraju pomisli da nekome nekada u kafani moram da se polomim objašnjavajući da npr. mentalitet i nije kategorija baš, da jebiga, to što Cigani prose nije do nacije nego bokte, negiranje prava godinama, užasan status na margini, sto gluposti, sto glupih stvari.

Da mentaliteti postoje, svi bismo bili Rusi il Cigani il Nemci, il neki miks toga, ali to je neka priča s putovanja koju je smislio moj profesor i prijatelj. Nasmejali smo se, dobra je to teorija.

Sećam se svoje fascinacije Šampionima iz Šutke, taj film sam odgledala i odslušala ugrubo 50 puta. Bože blagi, da mi je da odem u Šutku, čisto da slušam kasete ako je čičko Muzo živ i napisao je rečnik. Nadam se da jeste.

A što pričam o muzici i rasizmu i kraljevima i svemu. Ne znam ni sama, nešto me dugo goni ta tema, svaki put mi padne na pamet. Grize mi glavu glupa priča od pre, od sad, od sutra, naroda koji slušam, naroda koji gledam, gori su od ovih što zamišljaju da su grozni pa ih mrze, sve to prepucavanje baš uvek spusti tonus atmosferi.

No…Mnogo volim cigansku muziku. I sad, da odmah naglasim, večito se vodi polemika oko toga jel Rom ili Ciganin, i jedno i drugo, te ako je Rom, neka me Rom ispravi.

Uz oprost da manemo priču oko toga, nastavim dalje.Ukoliko jednu društvenu grupu, smaneš na, ne margine, nego ivice zadnje korice knjige, kao i mnoge druge članove ovog društva, kako tačno smeš za sebe da kažeš da si kontra rasizma?

Gde povlačimo crtu?

I tako, gledam sav taj glam and glitz crnih slika po instagramu, nastavim dalje jer ne vredi više ni pričati, pa se pitam ko je tačno doprineo društvu više?Slika #000000 hex koda il poneki drugi član o čijima se pravima, makar u Srbiji, ne potegne priča kad se o rasizmu priča?

“Rom se svom okruženju obraćao muzikom, jer ga okruženje nikako nije prihvatalo. Nije mogao da se obrati okruženju rečima, argumentima, razgovorom… jer nije bio u prilici. Kako je mogao – tako što će ponuditi nešto lepo i da skrene pažnju na sebe tim lepim.”

Oni su jedini narod koji se drugima obraća pesmom”Preslušala sam jedno, ugrubo rečeno, 40GB ciganske muzike. Od Vardara pa do Triglava, nešto malo Rumunije, Rusije i Mađarske, zakače se i koji drugi.Muzika koja najpre poprima karakteristike muzike nacionalnih i regionalnih karakteristika kao i jezik koji menja svoj oblik i izraz po istoj logici, teme slične ili gotovo iste. Bluz svakodnevnog čoveka.

Nesrećna ljubav, neko je umro, nemam nove cipele, udri i sviraj, sve pare propio, beli konj, zelene oči, tema je mali milion a pesama i varijanti previše, al nikad dovoljno.

Pa malo da popričamo, o kralju starih cipela i belog Mercedesa.

‘’Niški romski muzičari početkom dvadesetog veka bili su muzički obrazovani i svirali su ugavnom žičane instrumente: od violine do kontrabasa. Više su svirali srpsku, nego romsku muziku po kafanama, gradskim hotelima, oficirskim balovima, ali su svirali i kao orkestri za potrebe čuvenog Radio Niša sve do pojave Šabana Bajramovića.’’

Kralj romske muzike, autentični ciganiski autor, umetnik i zanemareno nacionalno blago. Metalni zub i jedan jedini glas.

Šaban je značajniji kao kompozitor, nego kao izvođač, iako je imao i autentični promukli glas. On je, najverovatnije, najuticajniji muzičar iz regiona od Drugog svjetskog rata, a njegova umetnost se poklapala samo sa njegovim kockanjem sa svim u životu, borbama, manevrisanjem i odbijanjem da prizna bilo koje pravilo ili propis, autoritet.Ako ćemo u kategorije, a radije bih izbegla, Šaban je i pank i bluz i sevdah i autentični autor van okvira. Odjednom ili pojedinačno.

Sve je to konstituisalo njegovu legendu.Rođen u južnoj Srbiji, u Nišu, aj, to svi znaju, a Šabanovo detinjstvo prekinuo rat, u kom su nacističke i hrvatske fašističke ustaške snage masakrirale mnoge jugoslovenske Cigane, a najranija Šabanova sećanja bila su u bekstvu i skrivanju.Smrt roditelja ga je naterala da živi pametno. Ili pametnije.

Regrutovan u posleratnu jugoslovensku vojsku, kao nepismeni 18-godišnjak otišao je u potragu za devojkom, kaže Acko Nezirović u Golom životu kod Marića (da, odslušala sam), da je to bila neka njegova komšinica koja je tad imala 14 godina. Odmah da je u vozu uhvatila vojna milicijan i osuđen je na pet godina zatvora.

Proveo je godinu dana na Golom otoku.U zatvoru je, kako je pričao, naučio da čita i piše, a opet se referišem na Acka Nezirovića, kaže da ga je do tad samo lopta i penjanje na drvo interesovalo. Negde tokom boravka u apsu se zaintersovao za muziku.1964. godine, objavio je svoju prvu ploču, Pelno Me Sam (Ja sam u zatvoru).

Glavni junak pesme moli majku da ga izvuče iz zatvora kako bi mogao da vidi kako se njegova ćerka udaje. Njegova mašta i liričnost odmah su ga uspostavili kao lidera u novim romskim pesmama.

Ako je neko izdvojio Rome iz narodnih okvira onog podneblja gde su se zadesili, dao im autentičnost i pečat, to je bio Šaban.

Tokom 60-ih i 70-ih, Šabanov status prema balkanskim Romima bio bi uporediv sa statusom Jamesa Brown-a sa Afroamerikancima:muzičarom koji je dao glas svojoj zajednici.Pevao bi na romskom, „hej, još jedne batine od policije“, svojim vrhunskim tenorskim glasom prenoseći cigansko iskustvo kao niko drugi.

Uključio je različite uticaje – uključujući jazz i mariachi – u svoju muziku i stekao popularnost širom Jugoslavije i šire, pevajući za Tita i indijsku premijerku Indiru Gandhi.

Za vreme rata 90ih se pričalo da je umro. Živeo je u Nišu i uzgajao golubove.

Poslednja evropska turneja je otkazana jer je propuštao datume dok je radije pevao po nemačkim jugoslovenskim kafanama nego po koncertnim dvoranama.

„Život me nadahnjuje da pišem pesme, moja inspiracija je život jer sam veliki potrošač života!”

Šaban Bajramović

Umro je u 72. godini, u nemaštini, od srčanog udara. Kasnije su mu digli spomenik.

“Odakle sad Šaban Bajramović na listi Džoa Stramera.“

Ako mislite da niste čuli ni jednu pesmu Šabana Bajramovića, lupate gluposti. Ako ste čuli Džeja da peva “da si moja devojčica živela bi ko kraljica” to vam je uzeto od Opa Cupa, Šabanove. Đeli Mara je Mesečina, čini mi se, i tako u milion krugova.

Esma Redžepova, usvojima 47oro dece, odgajila ih, borila se za pravo Romkinja na obrazovanje i normalan život, autorka većine svojih pesama, makedonsko nacionalno blago, a i žena koja je imala najzapamćeniji glas na ovim prostorima. Svi znaju Lepo devojče, pa i Čola je to uzeo.

Autora i autorki ima mnogo. Neki pevaju narodnjake, neki pevaju u ansamblima širom globusa, a vi se i dalje smejete kad o tome neko priča.Mogu do prekosutra da pričam da nas rasizam, tvroglavost i okretanje glave, jurenje za glupostima nigde neće odvesti, ali ne znam, ako je bilo interesantno, mogu još koju reč da dam o ovome.